Siroti mali hrčki – nekad i sad

Da je reč umetnika – književnika, pisaca pa i reč „običnog“ čoveka znala da bude britka kritika mnogo jača i od kritike analitičara, političkog oponenta pa čak i egzaktnih podataka govori i ekranizovana satira „Siroti mali hrčki“. Naročtio kada je priča duhovita, prožeta cinizmom, besmislicama a u suštini istinita privući će pažnju publike. Tako, umetnička dela mogu biti vrlo efektivna u skretanju pažnje javnosti na neki javni problem. Analize, konkretni pokazatelji, tekstovi u novinama naročito ako su metodološki kruti i distancirani od emocija ili duhovitosti su i pored svog istinitosnog potencijala i saznajne vrednosti vrlo često nezanimljivi ponekad i nedovoljno razumljivi. Sa druge strane film od svega 33 minuta (kao što je ovaj)  biće razumljiv svakom i ostaće dovoljno vremena da se gledalac zamisli i zapita zašto je jedna ovakva priča uopšte i nastala.

Ovim dotičemo jednu važnu dimenziju koja se tiče jakog civilnog društva a koje podrazumeva i proaktivno i kritičko društvo. Obrazovanost i kultura su bitne determinante ovoga. Dakle, nema razvoja društva i države bez jakog i proaktivnog pojedinca i civilnog društva a oni to nisu ukoliko nemaju dovoljno informacija, obrazovanja i kritičnosti. A ovo potonje se opet itekako dobro može razviti kroz negovanje kulturnih i umetničkih dela. Drugim rečima, kultura i umetnost i njihova popularizacija je u vezi sa sveukupnim društvenim razvojem. Onaj ko to ne vidi ili ne razume ne bi trebalo da upravlja drugim ljudima, naročito ne kulturnom politikom! Kultura i umetnost se sa aspekta politike i upravljanja u 21. veku sagledavaju u novom svetlu a kulturne potrebe nisu više kao nekada sekundarne. Na osnovu ovoga nastao je i novi koncept meke moći o čemu mislim da treba mnogo više da se priča i razgovara u našoj zemlji. Jedan tekst na tu temu pripremio sam 2010. za potrebe konferenije na Institutu za međunarodnu politiku i privredu (Kvalitet i značaj kulturne politike u Srbiji).

Inače satira Gordana Mihića „Siroti mali hrčki“ je snimljena prvi put 1973. godine a 30 godina kasnije je „rimejkovana“. Reč je o dvojici dokonih službenika čije besmislice i besposličarenje dovode do pada vlade.

knjiga: Građenje države, Frensis Fukujama

izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 2007.

 

Naslov knjige ukazuje upravo na ono što nam treba. U svojoj knjizi Frensis Fukujama se bavi fenomenom slabe i jake države. Ističe razliku između delokruga i moći države! Moć je jedna od ključnih kategorija u politici i u načelu svaka politika treba da vodi jačanju moći jedne države! Međutim, ono što se u našoj zemlji često meša a što je Fukujama jasno razdvojio i objasnio, jeste da se snaga država izjednačava sa delokrugom njenih poslova. Nije, dakle, jaka država ona koja ima puno nadležnosti već ona koja svoje nadležnosti može dosledno da sprovodi. Stoga je i naslov četrvtog poglavlja  „Manje ali jače“. U ovoj knjizi Fukujama daje putokaze šta iznutra treba da se uradi da bi došlo do jačanja države. Opisuje i model pomoću koga se određuje da li je bolje da određena nadležnost bude na nacionalnom (državnom) ili lokalnom nivou ali  daje i druge savete za izbegavanje crnih rupa administracije. Snagu odnosno slabost države Fukujama analizira i u međunarodnom kontekstu – piše o eroziji suvereniteta i postavlja pitanje ko ima pravo da naruši suverenitet druge države i u koje svrhe? U tom kontekstu pominje i naše prostore. Knjiga je manjeg formata od svega 135 strana teksta sa bogatom bibliografijom. Valjalo bi da je pročita svaki reformator i onaj koji o reformi razmišlja!

Pitanje: Da li se smanjenjem državnih nadležnosti  ili njihovim prepuštanjem drugim subjektima (lokalnim samoupravama, regionima, privatnom sektoru….) može ojačati država? Da li je to recept i za Srbiju?