Gubitnik – Tomas Bernhard – priča o tome kakav ne treba biti?

Ovo je još jedna Bernhardova neobična priča o neobičnim ljudima, ispričana ili bolje rečeno promišljena iz vizure jednog od trojice prijatelja. On – pripovedač, zatim njegovi prijatelji Glen Guld, i Verthajmer, koji se slučajno sreću kao mladi ljudi dok su pohađali časove klavira kod istog profesora, ključni su junaci (ili ključne kukavice) ovog dela. Neobično prijateljstvo tri čudna čoveka potrajaće decenijama sve do Guldove i Verthajmerove smrti. Glen Guld postaje genijalni klavirista, a Verthajmer, od koga ja, po rečima naratora, Guld bio tek nešto malo talentovaniji, ostaće upamćen kao čudak i ludak koji ništa nije postigao a mogao je toliko toga. Zato ga verovatno Bernhard i naziva gubitnikom koji tokom priče postaje glavni junak.

U stvari, on, budući da je gubitnik, postaje glavni junak tek nakon smrti. Zapravo ova priča i počinje smrću. Narator, nakon sahrane prijatelja Verthajmera koji se ubio, ulazeći u jednu gostionicu počinje priču Guldovom smrću u 51. godini života koja je nastupila pre Verthajmerove. „Jedino što se on nije ubio kao Verthajmer, već je, kako se kaže, umro prirodnom smrću“ (str. 7).

Čitalac nije svedok razgovora drugih ljudi, niti neko kome se narator obraća. Ne, čitalac je duh koji se nalazi u samom naratoru, u njegovoj glavi, u njegovom umu, duh koji čuje njegove misli koje niko drugi ne može da čuje i vidi. A one su iskrene, brutalne, autentične, bez kurtoaznog ulepšavanja zarad drugih. One su istovremeno i genijalne i ludačke, katkad opsesivne a opet pronicljive i mudre. One su refleksija o sebi i drugim ljudima.

Čitajući roman, nameće se pitanje o kakvim je ljudima zapravo reč? Da li su oni zaista ludi ili genijalni a neshvaćeni? Je li reč o dobrodušnim ljudima koji se nisu snašli u raljama sveta u kom su se obreli ili o dekadentnim ljudima, gordim spodobama koji od samoljublja i čovekomržnje perfidno (a Verthajmer i vrlo brutalno) uništavaju i sebe i one oko sebe? Da li je reč o ljudima koji su imali sva materijalna bogatstva ovoga sveta (sva trojica su bili izuzetno bogati), ali ne i dovoljno ljubavi i duhovnog u sebi te su na najgluplji način provodili svoje živote, pune nemira i očajanja? I još mnoga pitanja se mogu postaviti a na malo koje se može odgovoriti sa da ili ne. Analiza ovih ljudi i njihovih života i postupaka te davanje kakvih-takvih odgovora na ova pitanja zauzela bi barem 1300 strana, što je deset puta više od broja strana same priče. I opet, pitanje je, da li bi bila iskazana sva kompleksnost Bernhardovog Gubitnika…

Ipak, i pored sličnosti njih trojica su dosta različiti. Slične su im unutrašnjosti i prilično različite manifestacije. Možda bi neko rekao i da je obrnuto. Najgori od njih trojice je ipak Verthajmer, glavni antijunak i gubitnik. Izgleda, da je ovo i priča o čoveku kakav ne treba biti.

…. „Ni ja nikada, za razliku od Verthajmera, koji je veoma želeo da bude kao Glen Guld, nisam želeo da budem Glen Guld, ja sam uvek želeo da bude ono što sam, Vertahjmer je, međutim, spadao među one koji neprestano i doživotno i do neprekidnog očajanja žele da budu neko drugi, koji je, kako uvek veruju, srećniji u životu nego oni, pomislih.“ …. „Verthajmer nije bio u stanju da samog sebe vidi kao nešto jedinstveno, što svako može i mora ako hoće da padne u očajanje, bez obzira na to kakav je ko čovek, on je jedinstven, to uvek ponavljam samom sebi i svaki put se spasem. Verthajmer nikada nije mogao da uzme u obzir ovo spasilačko sidro, da sebe, naime, posmatra kao nešto jedinstveno, za to su mu nedostajali svi uslovi.“ …. (str. 75)

… „Imao sam deprimirajuće detinjstvo, uvek je govorio Verthajmer, imao sam deprimirajuću mladost, ponavljao je, imao sam deprimirajuće studentsko doba, imao sam oca koji me je deprimirao, majku koja me je deprimirala, deprimirajuće profesore, sredinu koja me je neprekidno deprimirala. Kako su oni (njegovi roditelji i vaspitači) uvek povređivali njegova osećanja, a isto tako uvek zapuštali njegov razum, pomislih. Kako nikada nije imao pravi dom, pomislih, još uvek stojeći u gostinskoj sobi, jer mu njegovi roditelji nisu dali nikakav dom, jer su bili nesposobni da mu pruže pravi dom.“ …. (str. 80)

… „Uvek imamo posla s takvim gubitnicima i takvim ljudima iz ćorsokaka, rekoh sebi i krenuh brzo uz vetar. Ulažemo najveći napor da se spasemo ovih gubitnika i ljudi iz ćorsokaka, jer se ti gubitnici i ljudi iz ćorsokaka trude iz sve snage da tiranišu svoju okolinu, da umrtvljuju ljude oko sebe, rekoh sebi. Koliko god da su slabi, i upravo zbog toga što su tako slabe konstrukcije, oni imaju snagu da na svoju okolinu deluju razorno, pomislih. Nastupaju protiv svoje sredine i drugih ljudi bezobzirnije, rekoh sebi, nego što to možemo u pravi mah da pretpostavimo, i kada upadnemo u njihovu mašinu, u njihov vlastiti gubitnički i ćorsokački mehanizam, onda je najčešće već isuviše kasno da im umaknemo, oni će čoveka, kako god umeju, svom snagom povući u dubinu, rekoh sebi, njima je svaka žrtva dobra, pa makar se radilo o rođenoj sestri, pomislih.“ …. (str. 115)