Službeni glasnik, Beograd, 2011.
Sve češći problemi na međunarodnom planu kao i rastuće nezadovoljstvo građana čak i u onim državama koje smatramo razvijenim i uređenim doveli su do novog preispitivanja bazičnih organizacionih principa i postulata savremenog sveta. Da li demokratija zaista postiže željene efekte. Da li je slobodno tržište i vladavina prava uz sve prateće segmente (sloboda medija, ljudska prava…) zaista univerzalni lek za nerazvijene ili nedovoljno razvijene zemlje.
Upravo knjiga Demokratija – epizodna misterija profesora Mijata Damjanovića otvara mnoga pitanja i dileme savremne demokratije. Autor ističe bar dva aspekta demokratije: njenu teorijsku stranu (šta bi demokratija trebalo da bude) i njenu praktičnu stranu (šta demokratija jeste). Pri tome upozorava da savremena demokratija nije ni izbliza ostvarila formalne kriterijume svojih anticipacija, čak ni u svojim najuspešnijim manifestacijama te stoga ostvarivanje realne, stvarne, faktičke demokratije ostaje iz više razloga pod velikim upitnikom.
Čitalac će zaključiti da je zaista velik i trnovit put od demokratije kao teorijskog koncepta do demokratije u praksi i njenih očekivanih rezultata. Prvi problem koji se nameće jeste dosledno sprovođenje demokratije u praksi, a drugi je pitanje da li čak i dosledno sprovedena demokratija daje očekivane rezultate. „Demokratija po svojim izvornim svojstvima izgleda znatno rafiniranije kao teorijska koncepcija, manje ubedljivo kada se analizira kroz sistem normativnih rešenja, a sasvim problematično kada se evaluira kroz domete empirije, dostignuća u realnom životu i praksi.“ Upravo na osnovu ovoga autor navodi brojne primere zakazivanja demokratije, ali reklo bi se ne sa ciljem da je ospori kao koncept već pre svega sa namerom da se ukaže na greške kako bi se demokratija ipak sačuvala i razvila u poželjnom pravcu. U tom smislu profesor Damjanović ističe da se razmišljanja i ocene o demokratiji nikako ne smeju zaustaviti u prostoru politike već se moraju proširiti na sve aspekte zajednice i društva, interese i potrebe individua, grupa, etniciteta, nacija, naroda, konačno i kosmopolitizma.
Sadržinski, u nekoliko delova knjige se govori o savremenim društvenim i tehničkim determinantama i procesima (tranzicija, globalizacija) koje utiču na demokratiju, političku zajednicu i upravljanje. Značajan deo knjige je posvećen globalnoj demokratiji ili tačnije paradoksima savremenog međunarodnog demokratskog poretka. Kao globalne igrače autor je definisao: 1) supranacionalne vladine samite (G7/G8/G20), 2) međunarodne nevladine forume i organizacije (Reinventing Government, Svetski ekonomski forum, Svetski društveni forum, globalne grupe za pritisak, dobrotvorne i humanitarne organizacije) kao i 3) internacionalne ekspertske grupe (Venecijanska komisija, Rimski klub). Čitalac će na jednom mestu naći informacije o sadržaju zaključaka G7 odnosno G20 od početka tj 1975. kao i o skupovima i zaključcima ostalih pomenutih organizacija. Zanimljivo je videti šta je ko video kao globalni problem, koje su to teme privlačile ceo svet tokom zadnjih decenija, koji su to globalni ciljevi definisani a šta se desilo u praksi.
Nakon elaboracije globalne demokratije autor se bavi odnosima ili tačnije problemima u odnosima između demokratije i države, političkih stranaka, društvenog kapitala, civilnog društva, javne uprave i medija.
Kakvi su zaključci, preporuke, na koja pitanja je ponuđen odgovor a koja ostaju otovrena saznaće onaj ko pročita ovu knjigu!
Valja napomenuti da je iako mnogo pisano o demokratiji (doduše više inostranstvu a manje kod nas), ova knjiga ipak osveženje u domaćoj stručnoj literaturi. Ona nije „udžbenički suvoparna“ a nije ni apologetski pisana sa ciljem da nešto ad hoc brani ili napada. Radi se o objektivnom pristupu fenomenu demokratije sa analizom svih njenih dobrih i loših strana. Pored toga pominje se i da demokratija ne može biti izvozni proizovd već se mora prilagođavati sredini i kontekstu u kojoj se razvija. Možda je upravo to motiv i poziv svima nama da razmišljamo o demokratiji i rešenjima u skladu sa determinatama koje vladaju na našim prostorima. Kompjuterskim jezikom rečeno puka copy-paste strategija nije dobra već je potrebna copy – processing – paste strategija.