Čigoja štampa, 2006, Beograd.
Istoričar Pol Bajroh je izračunao da je 1750. razlika između bogatih i siromašnih država bila bila 2:1. Dakle, bogate države su bile duplo bogatije od siromašnih. Od tada je razlika samo rasla. Zašto šofer u Frnakfurtu ima realnu platu 16 puta veću od plate podjednako efikasnog šofera u Nigeriji (po podacima Svetske banke)? Svrha ove knjige je da da odgovor na ovo pitanje. U svom izvanrednom delu autor Erik S. Reinert daje kritiku globalizacije i globalne ekonomije koja predstavlja originalni pristup po kome neuspeh globalizacije ne može da se objasni savremenim „standardnim“ ekonomskim teorijama.
Reinert napominje da Istorija ekonomske politike (ono što su ljudi stvarno radili) ne postoji kao akademska disciplina) za razliku od ekonomske teorije (ono što su teoretičari tvrdili da treba da se radi). Interesantno je objašnjenje kako su ekonomske teorije i ekonomska praksa različito primenjivani u različitim državama i zašto bogate zemlje postaju još bogatije a siromašne siromaše. Jedna od osnovnih teza koju autor postavlja je da su tradicionalne ekonomske teorije apstrahovale upravo one faktore koje stvaraju bogatstvo a što upravo siromašnim državama nedostaje a to su: inovacije, sinergijski efekti i ekonomija obima. Umesto tradicionalnih teorija Reinert nudi tzv. ekonomsku teoriju drugog kanona zasnovanu na stvarnosti koja je od kraja 1400ih do danas jednu po jednu državu Prvog sveta izlvačila iz siromaštva. Jozef Šumpeter predstavlja jednog od centralnih teoretičara Drugog kanona. Po njoj su pogrešne i liberalne i komunističke ekonomske teorije koje inače nastaju kao verzije Rikardovog apstrahovanog sistema a obema im nedostaje ono što Fridrih Niče naziva kapitalom duha i volje: novo znanje, inovacije, preduzetništvo, vođstvo i sposobnost organizacije.
Sadržinski gledano u prvom delu knjige autor kritikuje tradicionalne teorije zasnovane na modelu i apstrahovanju i nudi i objašnjava teoriju zasnovanu na iskustvu i ističe da su upravo ove druge primenjivane u danas bogatim državama a da su ove prve namenjene „za izvoz“. Potom, ovu postavku obrazlaže kroz primere razvoja ekonomije tri zemlje: Engleske, Španije i Nemačke. U trećem delu knjige pod nazivom Globalizacija – argumenti za i protiv autor obrazlaže osnovne determinante razvoja (već pomenute inovacije, ekonomiju obima i sinergijske efekte – klasteri) i iznosi ključnu tezu po kojoj države koje proizvode samo sirovine ne postaju bogate. Na ovo se nadovezuje naredno poglavlje knjige u kome je dato objašnjenje zašto siromašne države postaju još siromašnije.
Autor Erik Reinert je norveški ekonomista. Njegova knjiga je zatalasala javno mnjenje u Norveškoj i Evropi svojom bespoštednom kritikom globalne ekonomije. Na svega 150 strana ponuđeni su originalni a pri tom koncizno predstavljeni pogledi i pristupi ekonomiji i globalizaciji te bi svako ko razmišlja o razvoju i ekonomskoj politici valjalo da je pročita.