Iako živimo u eri tehničke i informacione revolucije i eksponencijalnog rasta značaja ovih ljudskih delatnosti, dojmim da će decenije pred nama biti revolucionarne za društvene i humanističke nauke i saznanja u čijem će središtu biti čovek i njegova priroda a osnova i izvor saznanja će biti naučni metod ili drugi način spoznaje/objave.
Ovo će biti neminovnost jer je čovek (pojedinačno ili grupno) izgubljen bez smisla i sopstvene misije. Naime, dok je u ranija vremena čovek bio obuzet borbom sa prirodom da bi preživeo nije imao mnogo potrebe a ni vremena da se bavi introspekcijom i svojim gospodinom „Ja“. Danas kada je spoljašnja priroda kao opasnost mahom savladana pojavile su se unutarnje opasnosti za čoveka. Glavna opasnost za čovekovo samodržanje više nije priroda spolja već naša sopstvena priroda – priroda iznutra. Ono što danas svet stavlja u opasnost su naša nebriga, naša neprijateljstva, sebičnost, naš ponos i samovoljno neznanje.
Stoga će u godinama koja su pred nama sve više biti potrebni i traženi i nanovo razvijani psihologija, psihijatrija, filozofija, religija… Neophodnonst nove renesanse ljudskog duha i morala ako se ne desi u predstojećim decenijama, vrlo verovatno će voditi ovaj svet u preddruštveno stanje. A renesansu mora da pokrene niko drugi do mala grupa ljudi koja je još uvek svesna da problemi leže u nama u dubini ljudske duše i psihe.
Stoga je ovo prilika da se pomene i čuveni američki psihijatar Skot Pek i njegovo delo Ljudi laži, koje je kod nas objavljeno još pre dvadesetak godina. Ovaj čovek se pozabavio prirodom ljudskog zla i založio za naučnu definiciju i opservaciju ovog fenomena ne bežeći pri tome i od pojava i objašnjenja koja prevazilaze granice nauke. Kao roditelje zla, Skot Pek imenuje narcizam i lenjost! Razlog pominjanja ovog autora i njegove knjige je motivisian pokušajem da se odgovori na pitanje zašto smo tu gde jesmo? I to ne samo gde je naše društvo i ekonomija, nego i mi kao pojedinici? Nije li previše mobinga u poslovnom svetu, neprihvatljivo mnogo porodičnih svađa i trauma, međukomšijskih razmirica i sveopšteg nezadovoljstva. Nije li u mnogim dušama ili svešću našeg savremenog čoveka u Srbiji (a rekao bih i u najvećem delu sveta) već odavno iznova počeo hobsovski rat svih protiv sviju? A ako je homo homini lupus, onda smo već odavno odustali od svoje ljudskosti.