Vitgenštajnov nećak – Tomas Bernhard, ono smo što pred druge iznesemo

„Svako je izuzetna ličnost, bilo da kreči, ili čisti ulice, ili piše, ili…ali ljudi uvek hoće nešto drugo. To je nesreća ovog sveta...“ Ovo su reči Tomasa Bernharda (1931-1989) jednog od najznačajnijih posleratnih austrijskih pisaca, autora romana Vitgenštajnov nećak. U njemu opisuje svoje višegodišnje prijateljstvo sa Paulom – nećakom (zparavo sinovcem) čuvenog filozofa Ludviga Vitgenštajna. Paul Vitgenštajn dolazi iz bogataške i nadaleko čuvene porodice, koji će pogaziti i odbaciti sve ono što je porodica smatrala „svetim“ (ugled, bogatstvo, status…).

Baveći se Paulom, prijateljstvom sa Paulom i samim sobom narator problematizuje kompleksnu ljudsku prirodu fokusirajući se na genijalne i sumanute momente u čoveku. Analizirajući svog prijatelja tvrdi da je bio veći filozof od svog strica ali da, za razliku od njega, on nije publikovao svoju filozofiju već svoje ludilo.

Obojicu prijatelja prati bolest kao zla kob, Paula ludilo zbog koga često završava u sanatorijumu za mentalno obolele, a drugog bolest pluća zbog koje leži takođe u sanatorijmu za plućne bolesti, svega nekoliko stotina metara udaljenog od psihijatraije. Narator ovog romana i sebe smatra ludim, ali, kako pojašnjava, sticaj okolnosti tj. bolest pluća je uticala na to da ga okolina prvenstveno tretira kao „plućaša“ a ne kao ludaka. Iako obojica spolja i površno gledano ludi ili bolje rečeno specifični i nekonvencionalni, prijateljstvo ova dva čoveka otvara kompleksna pitanja ljudske prirode, traženja sreće i smisla i suočavanja sa besmislom, te straha od smrti a opet i težnje čoveka da često misli o njoj.

Na jednom mestu u romanu narator kaže da je srećan samo dok putuje a da čim stigne na planirano mesto, nastupa novi nemir i potreba da ide dalje ili da se vrati. Vrativši se na prvu rečenicu, uviđamo, izgleda, da je Bernahrd pišući o ljudima pisao o sebi i pišući o sebi pisao o svima nama.  Pišući o sebi i drugima, Bernhard nam otvara portal i kroz oči i dušu (prividno) drugog čoveka nas suočava sa sopstvenim demonima. Ostaje pitanje da li su Paul i njegov prijatelj u tom suočavanju uspeli…

PS

Umesto (mog) odgovora:

… „Koja je vrednost i šta to znači kada se za nekog kaže da ima svoj poseban, dubok i jak „unutrašnji svet“? To se obično govori za kreativne, talentovane ljude, za umetnike. Da li je taj jak „unutrašnji svet“, za te ljude blagoslov ili kazna? U najvećem broju slučajeva, gledajući na najsitaknutije svetske stvaraoce, koji su svojim delima ispunili muzeje i stranice knjiga iz istorije umetnosti, čini se da je to ipak bila samo kazna. … Najveći slikari, mnogi pisci i muzički geniji, ako ne na početku, a ono sigurno vremenom, bili su ljudi poremećeni, uznemireni, skloni najraznovrsnijim porocima, ljudskim slabostima, usamljeni, izdvojeni od zajednice, nesretni. Mnogi su završili samoubistvom, u trenutku očajanja, ili polako ubijajući sebe na neki način. Talenat za čoveka podjedanko može biti ili izvor radosti, blagostanja, sreće, unutrašnje ispunjenosti i spokojstva, ili teško breme, kazna i prokeltstvo.“ …

Arsenije Jovanović, Bog i rokenrol, Pravoslavac Šabac, 2012, str. 111-112.