okt 30

Knjiga o Milutinu – Danko Popović

U svojoj knjizi, pokojni Milutin nam priča svoju životnu sagu o golgoti kroz koju je prolazio počevši od Velikog rata, međuratnog perioda, Drugog svetskog rata i na kraju posleratnog perioda. Ni u jednom vremenu Milutinu i njegovoj porodici nije dozvoljeno da žive životom dostojnog čoveka. Ratna iskušenja i ratni neprijatelji ali i porezdžije, partijski komesari i pravoverni ideolozi učinili su da se u sutonu svog života Milutin i njegova žena prepiru oko toga koje će pre da umre i legne pored sina, kog je odneo poslednji rat. Milutin veli da će on, a žena mu, pak, da je pravednije da ona prvo umre.

A  vredni seljak Milutin želeo je samo dvorište u kome se igraju deca. Želeo je da bude domaćin i da radi na svojoj zemlji, da ima snažne konje, mlečne krave, ovce i živinu. Nije mu bilo dozvoljeno, kao ni mnogim drugim Milutinima. Moralo se u rat, pa se morale plaćati dažbine državi, pa se opet moralo u rat, pa se morala davati zemlja i teško stečeni imetak zarad kolektivizacije i višeg cilja, na kraju se moralo paziti i šta se priča jer se moglo završiti u zatvoru, pa čak i bez glave. Milutin nije pazio šta priča!

Knjiga o Milutinu je potresno svedočanstvo o mnogim besmislicama ovog sveta sa snažnom antiratnom porukom. Valjalo bi da bude obavezna lektira za sve funkcionere i javne delatnike koji odlučuju o životima drugih!

jul 27

Gubitnik – Tomas Bernhard – priča o tome kakav ne treba biti?

Ovo je još jedna Bernhardova neobična priča o neobičnim ljudima, ispričana ili bolje rečeno promišljena iz vizure jednog od trojice prijatelja. On – pripovedač, zatim njegovi prijatelji Glen Guld, i Verthajmer, koji se slučajno sreću kao mladi ljudi dok su pohađali časove klavira kod istog profesora, ključni su junaci (ili ključne kukavice) ovog dela. Neobično prijateljstvo tri čudna čoveka potrajaće decenijama sve do Guldove i Verthajmerove smrti. Glen Guld postaje genijalni klavirista, a Verthajmer, od koga ja, po rečima naratora, Guld bio tek nešto malo talentovaniji, ostaće upamćen kao čudak i ludak koji ništa nije postigao a mogao je toliko toga. Zato ga verovatno Bernhard i naziva gubitnikom koji tokom priče postaje glavni junak.

U stvari, on, budući da je gubitnik, postaje glavni junak tek nakon smrti. Zapravo ova priča i počinje smrću. Narator, nakon sahrane prijatelja Verthajmera koji se ubio, ulazeći u jednu gostionicu počinje priču Guldovom smrću u 51. godini života koja je nastupila pre Verthajmerove. „Jedino što se on nije ubio kao Verthajmer, već je, kako se kaže, umro prirodnom smrću“ (str. 7). Nastaviti čitanje

dec 27

Vitgenštajnov nećak – Tomas Bernhard, ono smo što pred druge iznesemo

„Svako je izuzetna ličnost, bilo da kreči, ili čisti ulice, ili piše, ili…ali ljudi uvek hoće nešto drugo. To je nesreća ovog sveta...“ Ovo su reči Tomasa Bernharda (1931-1989) jednog od najznačajnijih posleratnih austrijskih pisaca, autora romana Vitgenštajnov nećak. U njemu opisuje svoje višegodišnje prijateljstvo sa Paulom – nećakom (zparavo sinovcem) čuvenog filozofa Ludviga Vitgenštajna. Paul Vitgenštajn dolazi iz bogataške i nadaleko čuvene porodice, koji će pogaziti i odbaciti sve ono što je porodica smatrala „svetim“ (ugled, bogatstvo, status…).

Baveći se Paulom, prijateljstvom sa Paulom i samim sobom narator problematizuje kompleksnu ljudsku prirodu fokusirajući se na genijalne i sumanute momente u čoveku. Analizirajući svog prijatelja tvrdi da je bio veći filozof od svog strica ali da, za razliku od njega, on nije publikovao svoju filozofiju već svoje ludilo.

Obojicu prijatelja prati bolest kao zla kob, Paula ludilo zbog koga često završava u sanatorijumu za mentalno obolele, a drugog bolest pluća zbog koje leži takođe u sanatorijmu za plućne bolesti, svega nekoliko stotina metara udaljenog od psihijatraije. Narator ovog romana i sebe smatra ludim, ali, kako pojašnjava, sticaj okolnosti tj. bolest pluća je uticala na to da ga okolina prvenstveno tretira kao „plućaša“ a ne kao ludaka. Iako obojica spolja i površno gledano ludi ili bolje rečeno specifični i nekonvencionalni, prijateljstvo ova dva čoveka otvara kompleksna pitanja ljudske prirode, traženja sreće i smisla i suočavanja sa besmislom, te straha od smrti a opet i težnje čoveka da često misli o njoj.

Na jednom mestu u romanu narator kaže da je srećan samo dok putuje a da čim stigne na planirano mesto, nastupa novi nemir i potreba da ide dalje ili da se vrati. Vrativši se na prvu rečenicu, uviđamo, izgleda, da je Bernahrd pišući o ljudima pisao o sebi i pišući o sebi pisao o svima nama.  Pišući o sebi i drugima, Bernhard nam otvara portal i kroz oči i dušu (prividno) drugog čoveka nas suočava sa sopstvenim demonima. Ostaje pitanje da li su Paul i njegov prijatelj u tom suočavanju uspeli…

PS

Umesto (mog) odgovora:

… „Koja je vrednost i šta to znači kada se za nekog kaže da ima svoj poseban, dubok i jak „unutrašnji svet“? To se obično govori za kreativne, talentovane ljude, za umetnike. Da li je taj jak „unutrašnji svet“, za te ljude blagoslov ili kazna? U najvećem broju slučajeva, gledajući na najsitaknutije svetske stvaraoce, koji su svojim delima ispunili muzeje i stranice knjiga iz istorije umetnosti, čini se da je to ipak bila samo kazna. … Najveći slikari, mnogi pisci i muzički geniji, ako ne na početku, a ono sigurno vremenom, bili su ljudi poremećeni, uznemireni, skloni najraznovrsnijim porocima, ljudskim slabostima, usamljeni, izdvojeni od zajednice, nesretni. Mnogi su završili samoubistvom, u trenutku očajanja, ili polako ubijajući sebe na neki način. Talenat za čoveka podjedanko može biti ili izvor radosti, blagostanja, sreće, unutrašnje ispunjenosti i spokojstva, ili teško breme, kazna i prokeltstvo.“ …
Arsenije Jovanović, Bog i rokenrol, Pravoslavac Šabac, 2012, str. 111-112.

okt 31

Otac – Miljenko Jergović, kompleksni lični i kolektivni odnosi u nekadašnjoj Jugoslaviji

Roman „Otac“ Miljenka Jergovića je jedino delo savremenika sa naših prostora (što znači da je pisan jezikom za koji mi prevod nije potreban) koje sam pročitao u poslednjih nekoliko godina (ne računajući romane i dela ljudi koje lično poznajem). Pročitah ga po preporuci Kuma i ne pokajah se. Što bi rekli menadžeri i ekonomisti roman je vrlo efikasan jer je na relativno malom formatu ispričana višeslojna priča. Njom je obuhvaćena lična priča i složena priroda porodičnih odnosa ali i kolektivna priča složenih jugoslovenskih odnosa i pitanja nacije, vere i ideologije, počevši od vremena NDH, zatim stvaranja i razvoja socijalističke države pa do njenog kraha, novog građanskog rata i novog mira na prostorima raspadnute Jugoslavije.

Prepričati ovu knjigu a biti koncizan, mislim da je nemoguće. Racionalnije je pročitati je. Pouke će verovatno svaki čitalac spoznati na svoj način. Tek jedna od njih, koja se meni ukazala čitajući ovu knjigu, jeste da su ključni elementi koji čine identitet kolektivni i/ili lični (vera, nacija, ideologija) na prostorima bivše Jugoslavije (premda je u fokusu priče Sarajevo, odnosno Bosna, a delom i Hrvatska) bili diktirani iz centrala političke moći shodno datom trenutku, okolnostima i zvaničnoj politici. Istinskih individualnih sloboda a samim tim ni demokratskog duha i društva, kako stvar stoji, ovde nikad nije ni bilo (ili barem ne zadnjih 80ak godina). Ljudi su bez obzira na njihova istinska uverenja ili potrebe imali opciju ili da prihvate vladajuću političku paradigmu/ideologiju (ili barem, narodski rečeno, da ne talasaju, ukoliko žele da budu deo društva) ili da budu kritičari i „pametnjakovići“ što je za cenu imalo isključivanje iz zvaničnih društvenih tokova i stigmatizaciju od strane „pravovernih“.

*

PS Jednog dana dok čitah „Oca“ u parku dok je moja mala ćerka spavala u kolicima, priđe mi oduševljeno žena pitajući me da li to čitam Oca od Jergovića. U pitanju je bila vlasnica izdavačke kuće koja je objavila knjigu koju sam držao u rukama. Kako stvar stoji verovatno ću pročitati još neke knjige koje je objavila izdavačka kuća Rende :).

okt 24

O čitanju knjiga u današnje vreme

Čitanje knjiga se opire današnjem dobu. Za čitanje je najpre potrebno vreme i koncentracija odnosno fokusiranost pažnje i misli na temu knjige. Oboje su deficitarni u savremenom životu.

Vreme, čija je priroda teško dokučiva iako je izgleda prvenstveno ljudski fenomen, nikada nije prisutno u meri koja nam je potrebna. Vremena je uvek premalo ili previše. Premalo kad moramo da završimo sve svoje obaveze do određenog roka ili kada nam je lepo, a previše kada posla uopšte nemamo, kada čekamo, kada ne znamo šta bi smo sa sobom. Ipak, većina ljudi kaže da se vreme ubrzalo i da kako čovek stari vreme sve brže protiče. Osećaj velike brzine protoka vremena i teskoba koja odatle često proizilazi je svakako uzrokovana količinom informacija koje čovek svakodnevno upija (mnoge od njih su beskorisne ili čak štetne). Učestalost i velika količina informacija koju čovek „učitava“ ne dozvoljava mu da ih kritički sagledava, filtrira i postavlja zaštitne mehanizme. Vremenom čovek umesto da koristi svoj um, razum i etičke nazore u sagledavanju i razumevanju sveta i drugih ljudi, na osnovu informacija koje dobija iz sveta, postaje mašina kroz koju prolaze informacije, koje u njemu izazivaju često automatske i afektivne reakcije. Danas je mnogo ljudi koji žure ali malo onih koji su zadovoljni što su stigli na vreme i ostvarili svoj cilj. Žurba nikome dobro nije donela, jer ona je posledica dezorganizacije i lenjosti. Nju ne treba mešati sa hitrošću i visprenošću. Današnji čovek se teško spasava zamke vremena. Da bi se spasao, potrebni su mu smirenje, promišljanje, udubljivanje u ono čemu zub vremena ne može da naškodi, ali paradoks je u tome što je za sve to opet potrebno vreme. Tako ovo pitanje ostaje otvoreno i zagonetka za svakog čoveka ponaosob.

Usmerenost misli, pažnja ili posvećenost su još jedan paradoks koji često mori čoveka. Paradoks, jer čovek želi da mu je pažnja posvećena, ali se istovremeno teško posvećuje drugome. Ovaj problem proizilazi iz prvog problema, nedostatka vremena i užurbanosti savremenog čoveka. Jer čoveku su date lekcije i smernice za ispravan život. U današnje vreme su nam dostupne, od Heraklitove poruke „spoznaj samog sebe“, preko religioznih i filozofskih knjiga do savremenih psiholoških vodiča. Ali da bi čovek upio znanja (i što je još važnije, primenio ih) koja su mu na raspolaganju, potrebni su mu: volja, vreme i pažnja, upravo ono što mu manjka. Tako i ovo ostaje zagonetka za svakog čovek ponaosob.

I ma koliko ovi zadaci bili teški, nisu nerešivi. Čovek je p(r)ozvan da se bori i postaje bolji. Lakše je ne boriti se i postajati gori, baš kao što je lakše ići niz brdo nego uz brdo. Ali pogled sa vrha je veličanstveniji od dna i namenjen je čoveku.

Zato kada neko vidi čoveka koji čita i koji je posvećen onome što čita, treba da zna da je video čoveka koji je savladao ove dve prepreke. Ako pri tom njegova umnost nije završila u visokoumlju, onda je reč o čoveku čije korake treba slediti.

Divčibare 17.07.2019.

sep 15

Krug – Dejv Egers, Orvel 21. veka

Knjiga Krug (The Circle) savremenog američkog pisca Dejva Egersa (rođen 1970.) predstavlja u izvesnom smislu nastavak debate na temu koju je otvorio još Orvel u svojoj čuvenoj 1984. Ipak, nekoliko je uznemirujućih razlika u odnosu na Orvelovu priču: radnja romana se ne događa u budućnosti već sadašnjosti, daleko je manji stepen fikcije, totalitarizacija koja se ostvaruje je daleko suptilnija a moguća je zahvaljujući kompjuterskim programima i sveprisutnošću objektiva kamere.

Radnja romana počinje oduševljenjem mlade amerikanke Mej Holand pošto dobija posao ni manje ni više nego u Krugu, najvećoj IT korporaciji koja je velika kao Google, Facebook i Twitter zajedno. Krug nije samo korporacija u kojoj rade mladi ambiciozni ljudi, već je i mesto gde se pored posla organizuju žurke, koncerti, jede najbolja hrana, spava u najboljim krevetima, mesto u kome su najbolja zdravstvena zaštita i nega, najmodernije zgrade i oprema… Nastaviti čitanje

jun 19

Opet on

2011. godine Adolf Hitler  – lično, se budi u berlinskom ataru i ubrzo shvata da se nekakvim čudom na neobjašnjiv način probudio u za njega dalekoj budućnosti. Iako na početku potpuno zbunjen ubrzo uviđa novonastalu situaciju u kojoj se nalazi i on i cela Nemačka te stoga planira ponovo da sprovede svoj plan. Njegovi sunarodnici ga sa osmehom dočekuju smatrajući ga vrhunskim glumcem i komičarom ne primećujući da je to zapravo das Original. Ovo je radnja romana Er ist wider da Timura Vermesa objavljenog 2012. godine koji je u Nemačkoj a i šire izazvao brojne polemike i kontroverze.

Kroz ceo roman čitalac kroz oči i misaoni apart Adolfa Hitlera posmatra savremeni svet i čudi se zajedno sa njim raznim ludorijama.

Adolf uspeva vrlo lako da se snađe u novom svetu iako nema ni ličnu kartu ni adresu na kojoj stanuje, ni novca niti bilo šta drugo osim svog šinjela u kom se pojavio. Međutim, sve će to ubrzo biti rešeno a Adolf će postati zvezda. Najpre se oko njega okuplja ekipa iz producentske kuće koja u njemu vidi vrhunsku totalnu glumu i veliki izvor zarade. Ubrzo počinje da gostuje u emisijama i da daje intervjue zarađujući tako veliki novac i za sebe i za svoje menadžere. Sve vreme nastoji ponovo da probudi Nemačku i da sprovede svoj plan, mada uviđa da se po nešto već u međuvremenu i bez njega ostvarilo. On se oduševljava ju tjubu, androidima i ostalim napravama ali mu nije jasno zašto se tako moćna propagandna sredstva ne koriste na pravi način. Ne razume ni omladinu koja se napija, ljude koji satima na Oktober festu stoje u redu za kobasicu ili pivo, devojke sa napadnom šminkom, gospođe koje kupe izmet svoga psa u plastičnu kesu… Nastaviti čitanje

feb 17

Pred nama je doba humanističkih nauka

Iako živimo u eri tehničke i informacione revolucije i eksponencijalnog rasta značaja ovih ljudskih delatnosti, dojmim da će decenije pred nama biti revolucionarne za društvene i humanističke nauke i saznanja u čijem će središtu biti čovek i njegova priroda a osnova i izvor saznanja će biti naučni metod ili drugi način spoznaje/objave.

Ovo će biti neminovnost jer je čovek (pojedinačno ili grupno) izgubljen bez smisla i sopstvene misije. Naime, dok je u ranija vremena čovek bio obuzet borbom sa prirodom da bi preživeo nije imao mnogo potrebe a ni vremena da se bavi introspekcijom i svojim gospodinom „Ja“. Danas kada je spoljašnja priroda kao opasnost mahom savladana pojavile su se unutarnje opasnosti za čoveka. Glavna opasnost za čovekovo samodržanje više nije priroda spolja već naša sopstvena priroda – priroda iznutra. Ono što danas svet stavlja u opasnost su naša nebriga, naša neprijateljstva, sebičnost, naš ponos i samovoljno neznanje.

Stoga će u godinama koja su pred nama sve više biti potrebni i traženi i nanovo razvijani psihologija, psihijatrija, filozofija, religija… Neophodnonst nove renesanse ljudskog duha i morala ako se ne desi u predstojećim decenijama, vrlo verovatno će voditi ovaj svet u preddruštveno stanje. A renesansu mora da pokrene niko drugi do mala grupa ljudi koja je još uvek svesna da problemi leže u nama u dubini ljudske duše i psihe. Nastaviti čitanje