Na gradilištu, tri čoveka pakuju ciglu do cigle praveći zid. Prilazi im četvrti čovek i upita prvog:
– Šta to radiš? –
–Ređam ciglu pored cigle – odgovori mu.
Ode do drugog pa i njega pita isto, a ovaj mu odgovori:
– Pravim zid –
Ode na kraju i do trećeg čoveka i na isto pitanje dobi odgovor:
–Zidam katedralu –
Bez prakse i praktičnog rada nema ni materijalne dobiti a bez nje ni zadovoljenja naših osnovnih potreba.
Mnogo puta ponovljena praksa postaje pravilnost a čoveku omogućava da predviđa događaje i dobre da iskorišćava a loših da se kloni.
Pravilnost koja dugo traje i koja se pokaže kao relativno stalna postaje teorija. Tako ljudi ustanovljavaju i prenose znanja kroz vreme i prostor.
Teorija u svom krajnjem stadijumu izrasta u filozofiju. Ona ponovo reflektuje sliku na početnu tačku od koje se pošlo i obezbeđuje čoveku potrebu za smislom.
__________________________________________________________________________________________
Zadovoljene materijalne i fiziološke potrebe su preduslov dostojnog i dobrog života. One su neophodan i dovoljan uslov za puki život i preživljavanje ali neopohodan i nedovoljan uslov za dobar život i izrastanje kompletne ličnosti – fizički, emotivno, intelektualno i duhovno zaokružene.
Zbog toga, često kada čovek dostigne visok nivo materijalnog imetka i udobnosti otpočinje istovremeno i njegova dekadencija. Da bi dostigao materijalna i čulna dobra i zadovoljstva stalno je ulagao rad i energiju u stvaranje toga. Danas kada je u jednom delu sveta to činjenica neophodno je i dalje ulaganje energije u održanje sistema i izbegavanje besmisla, ali to nikako ne može biti još više materijalnih i čulnih dobara jer je čovek fizički, prostorno i vremenski ograničeno biće i ne može u svima njima uživati. Neophodno je nešto drugo! Neophodan je rad na duhu da bi ono što je stvoreno kao pretpostavka za dobar život zaista toj svrsi i poslužilo. Više nego ikada ranije su nama i civilizaciji kojoj pripadamo potrebni: filozofija, etika, kultura, umetnost, estetika, religija… Budu li ponovo u službi uvećanja onog čega već mnogo ima (materijalna dobra) a ne čoveka, ova civilizacija će doživeti svoj kraj!
Zbog toga, povratak filozofiji i etici je neophodan! Ona možda nije potrebna ili zanimljiva svakom čoveku ponaosob ali je neophodna čovečanstvu!
__________________________________________________________________________________________
Primenimo li ove osnove na neka opšta pitanja dobićemo smernice, moguće odgovore ili bar konstataciju dileme:
Čovek
Nema uspešnog ni društva ni države bez jakog pojedinca. Snaga pojedinca u 21. veku se ogleda u njegovoj obrazovanosti i informisanosti, duhovnoj i intelektualnoj snazi! Čovek je taj koji sebi najviše može da pomogne, a ne država, društvo, socijalni servisi… Ovi potonji treba deluju samo u izuzetnim slučajevima i da ne ometaju odnosno da stvore uslove za izrastanje dece i mladih u jake i autentične ličnosti.
Zato je obrazovanje i razvoj mladih jedna od ključnih stvari na koju treba obratiti pažnju u predstojećem vremenu. Pri tome čovek mora da se posmatra kroz 4 dimenzije: fizičku, emotivnu, intelektualnu i duhovnu (odnos prema religiji i/ili moralu). Danas, kod nas i u većem delu zapadnoevropske civilizacije fizički i intelektualni razvoj znatno premašuje emotivni i duhovni. Ovo može da bude ozbiljan rizik jer emotivno nezrele i duhovno siromašne osobe mogu biti dobra podloga za autoritarne oblike vladavine.
Društvo
Društvo u 21 veku mora da postane „jako društvo“. „Više društva – manje države“ je važan reformski proces koji treba da se sprovodi kako bi država sačuvala svoj legitimitet. Koncept jakog društva podrazumeva organizacije civilnog društva koje u skladu sa svojim potrebama definišu i sprovode javne – praktične politike. Zvanične vlasti i dalje ostaju krajnji kontrolor i autoritet, one odlučuju koji deo društva će šta da radi i kontrolisaće efekte. Ovo je novi koncept države gde se napušta tradicionalno administriranje koje se pokazalo kao skupo, neefikasno, sklono korupciji. Ovaj reformski pravac uzrokovan je informacionom revolucijom i dostupnošću znanja. Sa rastućom specijalizacijom i disperzijom znanja, političari i vlasti nemaju ni približno relevantne informacije kao što ih imaju stručnjaci. Za jako društvo je neophodan jak i autentičan pojedinac, koji shvata svoju ulogu i odgovornost za sopstveni život i život svoje porodice i zajednice kojoj pripada.
Država
Tradicionalna država je u krizi! Vlade i političari su sve manje uspešni u obavljanju svog posla. Zahtevi iz društva su sve veći a budžeti manji. Može li se danas upravljati državom na isti način kao pre više decenija, kada je broj penzionera sve bliži broju zaposlenih, kada je ljudski vek produžen, socijalni zahtevi povećani, kada su informacije i znanje dostupni na svakom koraku, kada se novac, kapital i ljudi kreću brže i više nego ikada do sada u istoriji? Subjekat (država koja je prostorno fiksirana) i objekat upravljanja se sve više razilaze. Istovremeno dolazi do nadnacionalnih integracija (EU na primer) i do jačanja lokalnih i regionalnih vlasti ali i privatnog sektora i civilnog društva. Da li je sve ovo nagoveštaj kraja nacionalne države? Ako nije, da li su sadašnje stanje i tendencije održivi? Ako jeste, šta je to što će da nastupi posle nacionalne države?
Demokratija
Može li se savremenom državom upravljati tradicionalnim postulatima? Demokratija kao sistem vrednosti nam je uglavnom poznat. Ali šta se dešava sa sprovodjenjem ovih vrednosti u praksu?! Koji su rezultati demokratije? Mnogi autori pišu o njenoj krizi! Da li je na pomolu nastank novog sistema ili pak predstoji rad na usavršavanju postojećeg? Nastane li novi, hoće li biti i progresivniji…?
Politika
Da li je politika zaista postala samo bojno polje za sticanje vlasti koja se potom koristi kao resurs za sopstveno bogaćenje i uvećanje moći? Sudeći po dosadašnjim efektima i broju bogatih i siromašnih, zadovoljnih i nezadovoljnih, ponosnih i ozlojeđenih ova tvrdnja deluje kao tačna. U većem delu sveta, ako ne i u celom politika često pokazuje svoju iracionalnost. Ukratko: „Bacanje smeća ispod prozora olakšaće posao umesto odlaska i odlaganja u kontejner. Ali godinama taloženje smeća izazvaće zaraze od kojih se može oboleti, čak i umreti!“ Dakle, ma koliko delovalo idealistički i nedostižno, preko je potrebno da se u politiku vrate nekada njeni integrativni elementi: etika, vrlina, umerenost… Političar i onaj koji vodi i upravlja drugim ljudima mora da bude nadprosečnih ljudskih i profesionalnih kvaliteta. Zbog toga je i obrazovanje (ne samo formalno – izvorno značenje reči!) neophodno kako bi nove (stare) vrednosti ponovo oživele.
Globalizacija
Reč globalizacija ukazuje na sve veću međuzavisnost i povezanost sveta. U globalizovanom svetu događaj na jednom mestu može da uzrokuje lančano događaj na drugom kraju planete. Globalizacija se obično izučava kroz ekonomski, politički i kulturni aspekt. I dok većina autora ne osporava globalizaciju kao činjenicu, koplja se lome oko njenog karaktera. Po mišljenju „hiperglobalista“ to je proces koji dovodi do povećanja svetskog bogatstva, smanjenja tenzija, stvaranja univerzalne kulture i prevazilaženja starih podela. Skeptici pak, ističu autoritarnu stranu globalizacije (često je izjednačavajući sa vesternizacijom) ali i sve veći jaz bogatih i siromašnih uprkos rastu ukupnog bogatstva…